Od 15. do 22.maja održan je prvi skyrunning kamp u Srbiji na Vlasinskom jezeru.
Uslovi su bili, pa i više nego odlični.
Sjajan smeštaj, vrhunska hrana prilagođena sportistima, neograničena količina domaćih sokova, voća, kafe.
Domaćini u Vlasinskim vrtovima bili su spremni na sve, vodilo se računa o svakoj sitnici a na raspolaganju su bili 24h bez pogovora. Profesionalan odnos ovog tipa retko gde ćete naći u Srbiji a pogotovo u planinsko-ugostiteljskim objektima.
Uprkos lošoj prognozi, vreme nas je ipak poslužilo. Nekako nas je kiša uvek zaobilazila, pa čak i ako padne za vreme treninga, bude slabog inteziteta. Tereni su stvoreni za kondicione pripreme, apartmani su na 1.250mnv a vrhovi oko nas i preko 1.850mnv. Asfaltni put uz jezero je ravan i ima cca 18km, dok na Valjavici ka Strešeru ide ozbiljna “dangla” ili ti vertikala od 1.100m uspona u 10km. U blizini je i fudbalski stadion, nismo ga zaobišli. Sve ostale staze su mix svega & svačega, možete birati a da danima ne prođete istim trejlom.
Naravno, po planu i programu svaki dan su bila dva treninga. Užine između i odmor. Večernji termini su bili bukirani za druženje i predavanja. Tu je prednjačio Bojan, kao što je Duško više vodio računa o učesnicima za vreme treninga. Najlepši ali i najduži trening je pao sredinom kampa. Jedan deo ekipe je išao 27km sa nekih 1.100m uspona dok je drugi deo ekipe išao 43km sa 1.640m uspona preko dva vrha (Strešer i Čemernik).
Generalno, ne treba puno pričati ni pisati o visinskim pripremama i ovakvim kampovima jer svi znamo manje više kako to izgleda. Razmena iskustva, prenošenje znanja, ispravljanje grešaka, redovan trening, ishrana, simulacija, rad na slabim tačkama, druženje i poboljšanje rezultata. Sve prave stvari su proste, samo treba držati do kvaliteta, nema velike filozofije. Dobar deo toga možete doživeti kroz slike, u razgovoru sa učesnicima a neke od utisaka možete pročitati u textu ispod. Na nama je da nadogradimo sve što možemo u 2017. a u planu je i zimski kamp na istoj lokaciji.
Bojan Dulejan (trener)
Ako bi u dve reči trebalo opisati ovogodišnji skyrunning kamp to bi bilo: radno i ukusno. Plan kampa je bio vrlo jednostavan: doručak, odmor, trening, ručak, odmor, trening, večera. Tu negde smo ubacili i dve užine i predavanja uveče. O uslovima na Vlasini ne treba previše pričati. Samo jezero je na visini od oko 1250 m. Odličan i miran smeštaj gde smo boravili je na 200 m od jezera. Prve planinarske staze počinju odmah iza apartmana, a ispred je takođe i asfaltni put. U blizini od oko 1 km se nalazi i stadion. Staza ima kakvih se samo poželeti može: dugih i konstantnih uzbrdica, preko dugih valovitih terena pa sve do potpuno ravnih. Lidija, naš domaćin, je spremala izuzetno kvalitetnu hranu koja bi sigurno mogla da zadovolji svaki tip trkačkog kampa.
Na kamp smo poneli i dosta literature sa ilustracijama pa su se učesnici upoznavali sa vežbama snage, istezanja i metodama treninga kroz najpopularnije knjige iz ove oblasti. Skoro svi učesnici su imali po dva treninga sa kvalitetnim oporavkom između. Predavanja su obuhvatala nezaobilazne planinarske teme (orijentacija, korišćenje GPS-a, opasnosti u planini), metode treninga za planinsko trčanje kao i specifičnosti dugih planinskih trka. Verovatno najkorisniji deo ovog dela bila je međusobna razmena iskustava sa trka, treninga i planine i tu je veoma pohvalno da su se svi učesnici kampa aktivno uključili.
Vreme nas je prilično poslužilo. Sem poslednja dva dana, bilo je lepo i sunčano. Ta poslednja dva dana bila je najavljena kiša pa smo ih uglavnom iskoristili za trening po asfaltu gde je gotovo nepostojeća kiša čak i prijala. Najduži trening koji je nekoliko najodvažnijih učesnika izvela bio je 43 km sa oko 1700 m uspona. Najstariji učesnik kampa imao je 40 godina, dok je najmlađi učesnik imao nepune 4. Naime, na kamp sam poveo i ćerku Unu. Srećom, vrlo brzo se navikla na ostale što je i meni omogućilo da imam kvalitetne treninge. Iako sam samo jedan dan išao na dva treninga, krajnja kilometraža za tu nedelju je 141 km što je sasvim dovoljno.
Mogu samo da se nadam da će sledeći kamp imati još više ljudi i da se zahvalim svim učesnicima na divnom druženju. Na kraju, sve pohvale za organizatora koji je imao ideju i snage da podrži ovaj kamp do kraja!
Duško Momić (trener)
Mogu da kažem da je kamp pun pogodak i da zaslužuje najvišu ocenu! Prelepa Vlasina, predeli za trening, smeštaj, hrana, i učesnici koji su bili osnovni preduslov za kvalitetan rad. U startu sam dao podršku za organizaciju kampa iako sam znao da nije lako sve to izgurati ali učesnici koji su bili deo kolektiva doprineli su svi zajedno zdravoj atmosferi i kvalitetnom radu. Iskreno se nadam da će kamp već sledeće godine biti masovniji a pritom svi zainteresovani ljudi za ovaj prelep i težak sport shvatiti da bez kolektiva i zajedništva nema napretka!
Zahvaljujem se Skyrunning asocijaciji Srbije što su izgurali da se kamp realizuje i u skraćenoj verziji.
Hvala i na pozivu i odgovornosti koju mi je poverio da budem trener na kampu.
Pozdravljam celu ekipu: Miloša Milenkovića našeg fotografa, Bojana Delujana trenera (koji je pripremio i odrzao predavanja na razne teme iz naše oblasti), Duleta Bazića, Sofiju Arapović naše mlade trkače, Nikolu Ilića, Davida Judina (posebna pohvala za izgurane kilometre), Nemanju Radovanovića, Momić Sašu i našu domaćicu kod koje smo proveli predivnih sedam dana Lidiju za sjajnu hranu koju nam je spremala u Vlasinskim vrtovima. Pozdravljam i podrska Skyrunning asocijaciji za dalji rad!
Sofija Arapović (učesnik)
Sedam dana kampa i skoro svaki dan dupli treninzi. Delovalo mi je kao preveliki zalogaj za nekoga ko se bavi trčanjem na rekreativnom nivou. Znala sam da će biti naporno, da ću morati da uložim mnogo snage i energije kako bih ispunila svoja očekivanja i pomerila sopstvene granice.
Istovremeno sam bila presrećna zato što mi se ukazala prilika da iskusim život svojstven profesionalcima, kako se planiraju trke, kako se trenira i šta podrazumeva zdrava i izbalansirana ishrana trkača. Dani su nam započinjali treningom i zavrsavali se treningom, a trenutke odmora provodili smo u razmeni iskustava, druženju, interaktivnom učenju. Sedam dana Vlasina je bila naše igralište, istaživali smo nove staze, trčali pored najlepših vidikovaca i planinskih vrhova uživajuci u prizorima i prirodnim lepotama koje nam Vlasina pruža. Na kraju kampa nakupilo se preko 100km u nogama ali i mnogo novih saznanja uz pomoć kojih sam spremna da svoje trčanje prenesem na sledeći, napredniji nivo.
Nikola Ilić (učesnik)
Mnogo mi se svidelo, mislim da su treninzi bili odgovarajući, smeštaj odličan, hrana najbolji deo celog kampa 🙂 Predavanja su bila zanimljiva kao i celokupno druženje. Predeli za trčanje su savršeni, puno staza, prelepi pogledi. Izmorio sam se malo, zbog previše treniranja pa mislim da je 7 dana dovoljna dužina kampa, ali ne bih se žalio ni da ostanem tri nedelje, toliko je dobro bilo.
Što se tiče stvari koje bi mogle da se promene, mislim da bi plan treniranja trebao da bude malo strožiji. Ja sam inače uglavnom tog mišljenja, sa čim se mnogi u rekreativnom trčanju ne slažu. Ne volim kada nam se daje veliki izbor šta da radimo. Nego da imamo striktan plan treninga i da svako to mora da odradi ako je u stanju. Na primer, žao mi je što nismo odradili noćni orijentiring trening, i tu je upravo problem što nam se dao izbor tako da niko osim mene nije bio zainteresovan za to. Dok je i kiša malo pokvarila plan te simulacije noćnog starta. Sa druge strane, nismo u vojsci i pretpostavljam da normalnim ljudima odgovara da biraju šta žele da rade 🙂
Toliko za prvu realizaciju, tek smo počeli a u sledećim izdanjima očekujemo strane trenere i učesnike.
Less cloud more sky!
Photo – Miloš Milenković
