Molim te da nam se predstaviš, jer će ovaj intervju ići mnogo dalje od Srbije I u neke druge outdoor komune pa je red da te upoznaju čitaoci

Marina Nikolić, tridesetjednogodišnja ultramaratonka iz Beograda.  Rekreativnim trčanjem se bavim svega dve i po godine, pa sam s toga veoma ponosna na sve svoje završene ultramaratone, kako planinske, tako i asfaltne, a bilo ih je 15-ak preko 100 kilometara za ovo kratko vreme. Najveći uspeh koji sam ostvarila je učešće na trci „4K“, koju sam završila za malo više od 126 sati, među 309 finišera (od 734 učesnika), kao petoplasirana u ženskoj konkurenciji.

Otkud ti u planinskom sportu a dete si velegrada?

Kao devojčica  i tinejdžerka jedva sam čekala letnje raspuste koje sam vezivala isključivo za letovanje na moru. Nikada me planine nisu privlačile, mada sam im se divila kada, na putu do mora, kroz prozor autobusa bacim pogled na vrhove Crne Gore. U to vreme, nikada ne bih menjala dan svog letovanja za šetnju planinskim krajevima. Sa 28 godina počela sam da se bavim trčanjem i put me je odveo na trku na Durmitoru. Malo je reći da sam se zaljubila i poželela da zauvek ostanem tu…

Kako uspevaš da radiš treninge kad ti fale planine?

Iako je mnogo završenih planinskih trka upisano u moju biografiju, mislim da još uvek nisam dovoljno upoznala sebe i naučila kako da se za planinsku trku pripremim. Prošle godine sam slobodno vreme provodila trenirajući na Avali, nadajući se da ću bar delimično uspeti da nadoknadim nedostatak priprema na visokim planinama. Ove godine, ipak, rešila sam da treninge trčanja svedem na minimum, i uz učešće na par kraćih trka, kondiciju sam održavala na treninzima spinninga koje vodim, a uz to sam dodala i redovne treninge snage. Pokazalo se da sam ove godine značajno odmornija, „jača“ na usponima tokom trka, a najbolje od svega je što me ni jedna povreda nije dočekala.

Ukratko nam opiši trku 4KVDA, organizacija, dužina, predeli, concept, visina kotizacije?

Trka „4K Alpine Endurance Trail Valle D’Aosta“, ili kraće „4KVDA“ je trka izdržljivosti, u dolini Aosta u Italiji, dužine 350 kilometara. Jedna od najspektakularnijih i najtežih trka na svetu vodi trkače kroz veličanstvene Alpe, ispod čuvenih najviših vrhova: Monblan, Materhorn, Monte Rosa i Gran Paradiso. Upravo je to, osim dužine trke, ono što nosi težinu trke, jer staza većim delom vodi trkače na visine preko 2.500 metara, pa sve do 3.300 metara. Ukupna visinska razlika sa kojom trkači moraju da se suoče je čak 26500m. Vremenski limit u kom je bilo potrebno završiti trku je 155 sati, koji je naknadno, odlukom organizatora, produžen na 159 sati. 

Ove godine, od 03. do 10. septembra,  održano je prvo izdanje ove trke, sa startom I ciljem u mestu Cogne, i mogu reći da su organizatori, bez obzira na sve moje sumnje pre početka trke, pokupili sve simpatije. 

Kotizacija je za naše uslove visoka, čak 550 EUR. Zahvalila bih se kompaniji “NIL DATA COMMUNICATIONS” koja mi je obezbedila učešće na trci, kao I SP “Lasta” koja je meni, i mojim  prijateljima koji su takođe učestvovali na trci, Damiru Bubiću I Vladimiru Paniću, obezbedila autobuske karte.

Da li znaš zašto postoji toliki jaz između TOR-a i 4KVDA trke? To naravno nema veze sa vama I ne obezvređuje uspeh trkača na obe trke ali se oseća na svetskoj trail pozornici..

Ono što sam načula u razgovoru sa prijateljima Italijanima je da su žitelji iz doline Aosta, gde se trke i održavaju, nezadovoljni odlukom da se trka „4k“ finansira iz budžeta, dok je trka „TDG“ u „privatnoj“ organizaciji. Sve mi to miriše da je finansijski momenat, kao i obično, razlog jaza između ove dve trke. Ništa drugo ne bih znala da kažem, sem da se nadam da će taj jaz nestati, a da se nijedna trka ne ugasi. Prošle godine učestvovala sam na trci “Tor des Geants”, a to učešće želela sam da ponovim i ove godine. Kako nismo “izvučeni” za trku, druga opcija je bila trka “4K” za koju sam mislila da će biti samo loša kopija već poznate trke “TDG”. Koliko sam upućena, zbog veće bezbednosti trkača, donešena je odluka da se, u organizaciji pokrajine dolina Aosta, napravi

nova trka, “4K”. Ako mene pitate, da li samo zato što je prvo izdanje trke, pozitivnije utiske donosim sa ovogodišnjeg učešća, a moram priznati da sam se znatno bezbednije osećala uz GPS uređaj koji smo ove godine bili u obavezi da nosimo tokom cele trke, kao i da sam ga i sama više puta aktivirala obraćajući se za pomoć organizatoru.

Kako se snalaziš sa sponzorima I medijima? Ko će da vrati kredit?

Iskrena da budem, ne zna se broj molbi za sponzorstvo koje smo Vlada, Damir I ja uputili na adrese raznih kompanija, ali dobili smo minimalan broj odgovora, uglavnom od poznanika i prijatelja, kojima se od srca zahvaljujemo. Takođe, veliku zahvalnost dugujemo i sajtu www.nasbiro.com, koji je našu avanturu propratio od starta do cilja.

Molim te, detaljno nam opiši kako si se hranila za vreme trke I koliko si spavala?

Kada su u pitanju trke koje traju više od 24h, zaista nemam određen režim ishrane. Kao i prošle godine, najviše mi je prijala bistra, vruća, slana supa, u koju bih ubacila dosta sira, Parmezana I Fontine (sir iz doline Aosta), a i belo grožđe. Pojela sam, mislim trećeg dana trke, dva sendviča I malo salate.  Na ovakvim trkama je I odmor veoma bitan, kratke pauze i san. Međutim, zbog problema sa cirkulacijom I jakih bolova, uspela sam da odspavam svega 2 sata za svih 126 sati učešća na trci.

Kakav utisak su tvoje kolege trkači ostavili na stazi?

Za višednevne planinske trke karakteristično je da trkači međusobno jedni drugima pomažu. Desetine trkača koji su spavali pored staze sam probudila I zamolila da nastave dalje kako se ne bi smrzli na hladnim stenama. Tokom trke imala sam nesebičnu pomoć trkača Dioga iz Portugalije. Naravno, uvek postoje izuzeci, ali o lošim iskustvima ne bih govorila ovog puta.

Svi znamo da većina elitnih trkača ima kompletnu logistiku na stazi, kako to izgleda?

Većina trkača,  ne samo elitnih, tokom trke ima pratnju, odnosno jednog ili više pratilaca koji ga dočekuju na svakoj većoj kontrolnoj stanici. Ekipa iz Srbije, Damir, Vlada i ja, bila je bez pratnje. Naravno da bi nam mnogo olakšalo da nas dočeka neko ko će nam spremiti suvu garderobu, doneti hranu, uputiti koju reč podrške, osušiti patike, pa čak i zavezati pertle, možda izmasirati, prepakovati stvari u rancu, ali smatram da nije neophodno. Činjenica da sam uspela  bez pratnje da završim trku, to i dokazuje. Volonteri su zaista veoma ljubazni I potpuno svesni koliko su trkači nakon par dana trčanja umorni, pospani i razdražljivi, tako da u mnogo čemu uspevaju da zamene pratioce.

Tehnički najteži delovi staze su?

Najteži delovi staze, po mom mišljenju, su uspon na Col Fenetre, takođe i spust, kao i na Col de la Crosatie i  spust sa Malatre. Možda je bilo i težih delova, ali pamtim da sam se ovde najviše uplašila, a samim tim i najbolje upamtila te delove staze.

Znamo svi koliko ovakve trke utiču na zdravlje trkača. Kako si se osećala za vreme trke, da li si imala nekih ozbiljnijih problema?

Osim problema sa halucinacijama, naročito tokom noći, usled nemogućnosti da se naspavam, temperature koja me je pratila čak četiri dana, i bola u kolenima, rekla bih normalnog nakon onakvih nizbrdica, nisam imala nikakvih većih problema.

Damir i Vlada, vaš odnos pre, za vreme i posle trke? Kako ste se uopšte okupili, ko je bio inicijator?

Moram naglasiti das u Damir I Vlada, iako nisu uspeli da završe trku, dali sve od sebe. Vlada je nakon nevremena koje nas je dočekalo druge noći, posle 120 kilometara odlučio da završi trku, dok je Damir imao velikih problema na usponu nakon 180 kilometara. Što se tiče njihovih prijava za trku, verujem da ih je moje prošlogodišnje učešće podstaklo da razmišljaju u tom pravcu. Obojica su, kao I ja, veliki zaljubljenici u planine, pa su, uz moje minimalno nagovaranje, odlučili da ove godine krenu sa mnom. Iako živimo u različitim gradovima, mislim da nas to neće sprečiti da nastavimo intenzivnije druženje koje je započeto prijavom na ovu trku, a koja nas je svakako povezala još jače.

Zbog čega ti je trebala ta “glupost” sa rancem? Zbog euforije finiširanja, neverovatne iscrpljenosti I nespavanja? Nešto treće? Svi znamo da si imala dosta sreće sa odlukom sudija

Ranac… 😀 Ne znam ni sama koliko puta sam pokušala da odgovorim na to pitanje, ni da li dajem ispravne odgovore, jer prvo samoj sebi nisam uspela da objasnim tu situaciju. U meni je u tom momentu proradio takmičarski duh, tačnije 40 kilometara pre tog trenutka. Misleći da je finiš “ispred nosa”, skinula sam ranac ne razmišljajući da će to imati posledice. Ispostavilo se da je do cilja ostalo još čitavih 5 kilometara, ali nisam imala nameru da se vratim po ranac. Kada sam već shvatila da ću možda biti diskvalifikovana, nasmejala sam se, I potrčala još jače… Jer… Da li je uopšte važno šta tamo negde piše, nakon 350 kilometara i 126  sati? Ja znam da sam tih 5 dana provela na stazi, organizatori znaju, vi znate, a šta će se posle ulaska u cilj dogoditi, zaista mi nije bilo važno. Ponosno mogu reći da je ova Srpkinja pokupila simpatije meštana, volontera I organizatora, te sam umesto diskvalifikacije dobila samo četiri kaznena sata. J

Kako vidiš Srbiju kao potencijal za trail trke? I kako vidiš generalno naše trkače u budućnosti na svetskoj sceni?

Od kako sam se počela da trčim trke u Evropi i upoznala mnogo trkača iz raznih zemalja sveta, neprestano dobijam pitanja vezana za trail trke u našoj zemlji. Uglavnom ih uvek uputim na sajt Skyrunning Serbia, mada mislim da bi i njihove trke trebalo popularizovati. Srbija ima veliki potencijal, ali je u Srbiji veoma malo ljudi koji bi se pozabavili ozbiljnijom organizacijom trka, a još manje onih koji bi to finansijski podržali (potencijalni sponzori). 

Što se tiče trkača iz Srbije, smatram da su se mnogi na svetskoj sceni jako dobro plasirali s obzirom na nemogućnost priprema, slabiju finansijsku situaciju, slabu,odnosno nikakvu podršku države, ili nadležnih institucija.

Planovi?

Plan za naredni period do nedavno je bilo učešće na EVROPSKOM PRVENSTVU U ULTRAMARATONU NA 24h, koje se krajem oktobra održava u Francuskoj. Međutim, kao zaljubljenika u planine, a nakon trke sa koje sam se vratila prepuna emocija, moram priznati da me trčanje u krug ni malo ne privlači. Još uvek nisam donela odluku da li ću otići sa reprezentacijom ili ne. Što se tiče naredne godine, u planu su prijave za „Western States Endurance Run“, „Spartathlon“ i, naravno, ponovo „4K“, pa se nadam da ću imati sreće prilikom „izvlačenja“ trkača.

Molim te navedi sve ljude koji su ti bili iskrena podrška u svakom pogledu za 4KVDA, oni to zaslužuju.

Za kraj, veliku zahvalnost bih uputila:

NIL DATA COMMUNICATIONS,

SP “LASTA”,

NASBIRO.COM,

SKYRUNNING SERBIA,

ŠAŠAVI ULTRAŠI,

I naravno svim svojim prijateljima koji su danima i noćima pratili moje kretanje na stazi.

 Skyrunning asocijacija Srbije ti od srca čestita na ovom ogromnom uspehu, samo napred Marina. Pokazala si kako se bori za svoju zemlju i dala primer novim mladim damama da se odvaže i uđu u čaroban svet planinskih sportova izdržljivosti!