Na drugom izdanju ultramaratona “24 sata Koprena” 2014. godine nešto više od sto ljudi okupiralo je Staru planinu. U selu Dojkinci okupili su se trkači i planinari, može se reći, na 36, 72 i 122 kilometra, kao i biciklisti u MTB trci. Većina je te godine, kao i prethodne kada je sve počelo, bila u hobi kategoriji, a manji deo učesnika u ekspert. Poslednjeg dana jedne od najtežih trka izdržljivosti u regionu održana je dodela medalja. Neki su se do tada već razmileli, ali dobar deo društva je ostao. Za kraj je usledila i zajednička fotka. Trkači, šetači, biciklisti, volonteri, organizatori, svi đuture. Ekipna – kako ju je administrator naslovio na Fejsbuku. Šest godina posle tog druženja u Dojkincima, eto štanda Srbije na UTMB ekspu u Šamoniju na Mon Blanu, a masa koja dolazi na Staru teško da će se stisnuti u jednu fotografiju (možda ako je panorama) i ne može se svrstati više baš u hobi konkurenciju. Ekipa sa slike u dobrom delu ostala je ista.  

Put sa velikom visinskom razlikom pređen je u tom periodu, kako što se tiče organizatora, tako i učesnika. Pa ja sam na tom ultramaratonu 2014. na 36 km uzela bronzanu medalju, a na cilj smo drugarica i ja došetale posle toliko sati da ne bih pominjala. Danas se ne šeta toliko, trči se, obaraju se rekordi na svim stazama, pa i najkraćim, koje iz godine u godinu postaju sve atraktivnije, primamljivije i pravo stecište vrsnih trkača. Tako i treba da bude.

Elem, te 2014. je sve super prošlo. Ja se oduševila Starom, upoznala fantastične ljude, divila se ultramaratoncima, zaljubila se u Dojkince… i jedva sam čekala da ponovim sve to, a imala sam vala i prilike. Osnovana je Skajraning asocijacija Srbije kojom je rukovodila ekipa sa fotke i objavljen je kalendar trka za prvu sezonu. Ja sam te 2015. od osam, overila šest recki. Od blata i “lutanja” po Avali, Vertikalnog kilometra na snežnom Rtnju i uprkos upoznavanju s njim, nekako sam neobjašnjivo imala želju i za onim “paklenim” na Prokletijama, pa opet Stara (nekad 24 sata Koprena), za mene potcenjen Sky race na Šar planini i za kraj, miroljubiva Tornička Bobija. Omašila sam Besnu kobilu i Sokolov put. Fantastična godina.

Već na kraju te sezone, međutim, bilo mi je jasno da ću u sledećoj morati da redukujem i dobro biram trke, jer nisam baš neki trkač, a moje šetanje je sve više postajalo retka pojava među učesnicima na tim događajima. Redukovali su i organizatori, ali tek 2017. Posle dve godine broj trka spao je sa osam na četiri, ali četiri kvalitetnije. Bilo ih je jednom pet, drugi put šest… Ništa nama nije falilo ni prethodnih godina na onih osam, ali između kvaliteta i kvantiteta Skajraning Srbija opredelila se za prvo. Nisu pogrešili. Znaju šta je sve potrebno za organizaciju jedne trke i koliko je nekada teško zadovoljiti ljudske apetite, očekivanja i želje za nečim novim. Druga planina, lokacija, drugačija staza, dužina, uspon, smeštaj, bezbednost…

Sve u svemu, ja sam napravila plan za sledeću sezonu. Dobro sam proučila kalendar, na vreme uplatila kotizaciju, kupila opremu i počela sam ozbiljno da treniram, jer sam zacrtala jasne ciljeve, a to je, naravno, medalja (opet) J . Vrlo brzo su, međutim, sa svih strana počeli da se pojavljuju neki divni ljudi, koji su zapravo sve to i uradili J  Kao što rekoh, nisam neki trkač. Odradila sam ja još trka, naravno. Staru, što se podrazumeva, magični Goč… Skajraning priča počela je polako da raste, a vremenom je sve više ljudi želelo asfalt da zameni našim divnim planinama. Ja sam na svoj način ostala u toj euforičnoj priči, jer sam pisala o izazovnim događanjima kao sportski novinar. Cela filozofija skyrunninga poprimila je dimenziju kakvu i treba da ima. Svakog juna svedočili smo kako ultramaraton na Staroj planini poprima obrise velike trke svetskog ranga. Vala i zaslužila je naša lepotica. Špartalo se pored toga i dalje na sve strane…Kotor, Zubin potok, Jadovnik, Kopaonik, Sinjajevina, Babušnica… Srpski skyrunning prokrčio je put i stavio svoju oznaku na svetskoj mapi. Trkačka ekipa i organizatorska s početka ostala je u jednoj meri ista, a rado su dočekani i svi novi u nebesku bandu.

Daleko od toga da je “24 časa Koprena” bila mala trka, naprotiv, ali nema više mog šetanja i fotkanja po planini, pa puf medalja, a i sada moraš da požuriš sa prijavom, jer mesta su ograničena. Sve je više učesnika, ozbiljno se trenira, pripreme su temeljne, misli se o svakom detalju. Tako na kraju krajeva i treba da bude. Takav je skyrunning. Daleko smo dogurali.

Sprega organizator–učesnik sada funkcioniše podmazano, rekla bih. Par “zarđalih” situacija pokazatelj su da su obe strane bile na neki način debitanti u celoj priči. Iz mog ugla, bilo je samo potrebno vremena da se uhodamo. Da vidimo šta nam se pruža i šta se očekuje od nas, a šta je to što obe strane treba da ispoštuju. Učili smo zajedno u hodu.

Na kraju, pomirila sam se s činjenicom da mi je ono jedina medalja sa planinskih trka, iako sam do nje došetala J Svima koji do sada nisu probali skyrunning iskreno predlažen da to učine, jer se neće pokajati, mogu samo da se “navuku”. Onima koji su stalni gosti naših planinskih sokaka, želim lep provod, lake noge i čuvajte našu prirodu. Lako je postati deo ove ekipe, a ekipa je strava.

Kristina Bugarski