Trčanje je po jednoj od definicija oblik lokomotornog kretanja čoveka koje mu omogućava da se brzo pomera svojim stopalima na određenoj površini, a da su mu u jednom trenutku oba stopala iznad te površine. Zabraniti trčanje ili ga ograničiti na manje prostore od uobičajenog, izazvalo je poslednjih dana svojevrsnu paniku među onima koji vole da trče, bilo da im je to hobi ili se profesionalno bave sportom. Kao reakciju mogli smo da vidimo aktivnosti koje bi se mogle svrstati u rubriku verovali ili ne.
Tako je groznica zatvorenog prostora naterala bivšeg nemačkog olimpijskog šampiona u triatlonu, Jana Frodena, da u kućnim uslovima simulira i uspešno završi Ironman trku kako bi pare od livestreama dao u humanitarne svrhe. Takođe, imamo primer francuza Eliša Nokomovica, koji je za manje od sedam sati u svojoj kući na terasi od sedam metara, istrčao pun maraton. I još jedan u nizu vredan pomena, bio bi Džon Grifin iz Velike Britanije koji je za četiri dana na stepenicama svoje trospratne zgrade prešao 41.000 stepenika imitirajući „nadmorsku visinu“ Mont Everesta od 8.848m.
Razlog zašto su pomenuti ljudi, koji se mogu nazvati avanturistima, odlučili da imaju tako intezivne “indoor” aktivnosti su naravno zabrane kretanja koje su u sklopu pandemije uvedene skoro na celom svetu, ali na različitim nivoima. “Stručna javnost” trenutno nema dovoljno ni vremena ni saznanja da pruži odgovore da li je sigurno trčati na otvorenom, čak i sa distancom među trkačima.
Taman kada su svi naučili da je dva metra i otvoren prostor ono što nas čini dobrim delom zaštićenim od prenosa virusa, pa i trkače, pojavilo se pre nekoliko dana istraživanje sa Ajndhovenskog instituta u Holandiji koje je to dovelo u pitanje. Naime, istraživači su u simulaciji koju je lako pogledati https://www.youtube.com/watch?v=vJ70Gkrvp2U dokazali da ako se zateknete direktno iza osobe koja trči, čak i dva metra udaljenosti nije dovoljno sigurno da vas zaštiti ukoliko je ta osoba rezervoar virusa. Ubrzano disanje tokom trčanja dovodi do lakšeg širenja Fligeovih kapi iz naših usta, u kojima se potencijalno nalazi virus. Ove kapi male molekularne težine ostaju kao neki oblak u vazduhu iza trkača i to najviše direktno iza, a manje dijagonalno i još manje paralelno. Tako da je njihov savet ili da više ljudi trči jedno do drugog ili dijagonalno jedan iza drugog, ukoliko to baš žele da rade u grupi. Kao sigurniju meru predlažu da trkači drže distancu od minimum 4.5m kada hodaju, 10m kada džogiraju ili sporo voze biciklu i skoro 20m kada trče ili brzo voze biciklu. Ideja nije unošenje panike gde će trkači bežati jedan od drugog u prirodi već isključivo preventiva, jer niko ne zna da li trkač ispred vas ima virus i da li bi da ima, koncentracija tih čestica bila dovoljna da vas inficira. Jasno je da se ovde govori o osobama koje imaju asimptomatsku infekciju jer u protivnom nikako ne bi mogli da trče zbog težine bolesti.
Kada se sve navedeno analizira, ukoliko ste aktivan trkač, imate više izbora imajući u vidu da su teretane zatvorene. Možete da nađete opciju da trenirate kod kuće (ima dobrih predloga na internetu za različite nivoe kondicije) što je bez diskusije najsigurnije u pogledu rizika od širenja virusa. Druga opcija, ukoliko insistirate na trčanju u prirodi, je da nađete prostor gde nema puno trkača kako bi držali sigurnu distancu.
Međutim, treba iskoristiti ovu priliku da se spomene jedan fenomen čiji smo svedoci ovih dana. To su neredovni trkači tj. ljudi koji su usled viška slobodnog vremena odlučili da po prvi put vežbaju ili trče, ili da se ovoj aktivnosti vrate posle dužeg vremena. Moramo da napomenemo da su oni u najvećem riziku da ugroze svoj imunitet a samim tim i odbranu od virusa. Razlog za to se najlakše objašnjava pomoću “U” krive koja se odavno koristi da se objasni rizik od respiratornih infekcija u zavisnosti od ukupnog intenziteta vežbanja (preuzeto iz knjige “Probiotici u sportu”, Udruženje za medicinu sporta Srbije).
“U” kriva prikazuje ne samo problem vrhunskih sportista (trkača) koji su definitivno najugroženiji, već i ozbiljnih rekreativaca takozvanih “vikend-ratnika” koji posebno preko vikenda sebe podvrgavaju napornim treninzima ili u današnjoj situaciji, oni koji su tek počeli da trče. Ako se tome dodaju i drugi oblici stresa, lišavanje sna, loša ishrana, konzumiranje alkohola i psihološki stres, onda je jasno zašto rizik raste.
Umerenost je ključna reč i možda na tome treba insistirati i kod aktivnih trkača, podjednako koliko i kod onih koji su odlučili da počnu sa trčanjem. Trčanje kao eskapizam je dobro opisan fenomen ali nije dobitna opcija u vreme ove epidemije. Aktivni trkači ne treba da insistiraju na visokointezivnim treninzima koje nikada pre nisu radili a sada žele jer imaju vremena. Rekreativci koji (po prvi put) žele da vežbaju ne moraju odmah da krenu sa trčanjem i dugim distancama. U oba slučaja reakcija organizma će biti smanjen imuni odgovor i povećan rizik od respiratornih infekcija a to nikome nije cilj.
Budite umereni u svojim mislima i svojim delima, to je spas od mnogih zla u život a ne samo od virusa.
Sportski pozdrav i ostanite zdravo.
—
Udruženje za medicinu sporta Srbije
Centar za sportsku ishranu i suplementaciju
