1. Kako se rodila ideja da organizujete Jadovnički maraton? Grupa nas Prijepoljaca krenula je u poslednjih 10-tak godina sa učešćem na brdskim trkama a onda, poznavajući Jadovnik, došli smo na ideju da se i na njemu može organizovati trka. Formirali smo klub iz razloga organizacije i pripreme maratona. Razlog više je taj, što je to dobar način da promovišemo Jadovnik i ceo kraj u celini, skupa sa Prijepoljem. U početku smo bili sumnjičavi da možemo imati mnogo takmičara, jer smo nepoznati i kao pojedinci i kao klub, a i sama planina je nepoznata većini ljudi iz Srbije, da ne pominjemo šire.

2. Koliko je naporno organizovati manifestaciju? Da bi se organizovala jedna ovakva manifestacija na prvom mestu je potreban timski rad, a to podrazumeva prvenstveno ljude dobre volje koji to hoće i vole da rade bez intersa tj. dobiti. Bilo nam je jasno, po uzoru na neke druge trke, da se nikada ne smije osjetiti nikakav interes kojeg stvarno nije ni bilo, osim u delu pokrivanja troškova. Nije lako u vreme ekonomske krize organizovati ovakve trke, sve se lomi na nama. Pomoć od lokalnog sportskog saveza nemamo, trke ovog tipa (što i sami znamo) nisu prepoznate kod nas naročito. Nepoznat nam je razlog da se finansira tamo neka štafeta, gde se trči 100 ili više metara sa parčetom drveta u ruci. Naš tip trke, gde se prolaze predeli, zahteva veliku fizičku i mentalnu snagu. Povećanjem broja sportista ovakvog tipa i država bi mogla da računa u nekim momentima. Ostaje da vreme pokaže svoje i da se nadamo boljim danima po nas ultraše.

3. Da li se vide rezultati u lokalu nakon četiri izdanja? Rezultati su vidni nakon četiri izdanja Jadovničkog ultramaratona. Ovo cenim na osnovu javnog mnjenja kako na lokalu, tako i šire. Najbolji sud su sami takmičari koji odu sa Jadovnika, srećni i zadovoljni. Lokalna samouprava je odala priznanje za ovu manifestaciju, a naročito Turistička organizacija Prijepolja. Eparhija Mileševska takođe je podržala manifestaciju i smatra da, uz još nekoliko manifestacija, prethodi velikom jubileju 800 godina Mileševe. Kratko rečeno, ovo je vodeća manifestacija u Prijepolju u poslednje dve godine. Ne pominjemo dobit grada, tj. restorana, kafana, hotela i tako dalje, koju imaju po osnovu broja učesnika maratona.

4. Kako vidite našu planinsko-trkačku scenu? Planinsko-trkačka scena u Srbiji je u velikom usponu. Ako je nešto brojno, onda ga treba i uređivati zakonskim aktima, u smislu obaveza organizatora prema takmičarima i državi, ali i takmičara prema organizatoru, a ne kao sad da svako ko odluči da pravi svoju trku, uz nju i pravila donosi. Treba se „boriti“ da ova vrsta sporta bude i zvanično priznata i bodovana uz formiranje posebnog saveza koji bi bio pod okriljem države. Ovaj sport zaslužuje da bude olimpijski, ovde se pokazuje spremnost i istrajnost.

5. Najbolje od Jadovnika za jednodnevni obilazak, Vaša preporuka? Najbolje od Jadovnika za jedan dan jeste polazak od manastira Mileševe i prolazak platoom uz obilazak 5 vidikovaca (Fijulj, Vitiljka, Vranića stjene, Katunić i Savin krš) sa kojih „puca“ pogled na Durmitor, Sinjajevinu, Bjelasicu, Komove, Ljubišnju, Prokletije. Sa druge strane vidite Goliju, Kopaonik, Zlatar, Zlatibor itd. Ovaj skriveni plato, prekriven livadama i niskim rastinjem, dugačak je 14 km a širok 5 km i zaista je poseban doživljaj proći ga. Uz ovu varijantu, za malo hitrije noge može se proći i kanjon do izvora Mileševke na Jadovniku. Napominjemo da su na području Jadovnika proglašena tri zaštićena područja. Od pet reka, koje se kreću ka Limu sa Jadovnika, svih pet je pod zaštitom celim svojim tokom.

6. Koji je motiv da se nastavi dalje? Motiv koji mi je najbitniji, jedini i najiskreniji, jeste da Jadovnik vidi i zavoli što više ljudi. Drugi motiv ne postoji. Eventualnim „gašenjem“ ove trke (osim od strane par planinarskih društava) ovo bi bila zaboravljena planina. Ukoliko se to desi, i sportisti i ljubitelji prirode ne budu pohodili Jadovnik, pravila na njoj će pokušati da uspostave krivolovci i njima slični.

7. Omiljena trka u regionu? Što se tiče omiljenih trka u regionu, teško je odgovoriti jer većina njih se organizuje par puta i posle toga ih više nema. Jedna opstaje, i da nam ne zameri Jadovnik, moram priznati da je to Stara planina. Ona je inače dosta slična našem Jadovniku po mnogo čemu, i odatle je ovakva ocena.

8. Šta bi poručili novim organizacijama, koje su to najbitnije stavke za realizaciju planinskih maratona? Da ne budem pogrešno shvaćen, ali je moja poruka da se ne upuštaju u ovakve organizacije tek reda radi. Već da imaju ozbiljan plan. Najgori slučaj je da budu vođeni samo ličnim interesima, takve trke su u startu osuđene na neuspeh. Moraju da slože mnogo kockica do uspešne organizacije, a najbitnija je da takmičari odu srećni i zadovoljni sa trke. Po meni, poseban deo su “nagrade”. Tu mislim na učesničke medalje, svi mi koji se takmičimo volimo finišerske medalje. Kad pogledamo na zid ta medalja nas podseća na tu trku. Mislim da treba razdvojiti i kategorije po starosnim granicama. Zaista nije isto da se takmiče (poređenja radi) trkači, koji su ispod 30 godina, sa trkačima koji su 50+.

9. Kakvi su planovi u narednih nekoliko godina? U narednih nekoliko godina treba unapređivati trku, širiti tj. povećevati broj učesnika, a naročito učesnike van Srbije. Ostvariti saradnju sa što većim brojem institucija sa ciljem konkretne podrške, i to u bilo kom segmentu. Promovisati trku na velikim trkama van granica Srbije. Preko medija kako državnih, tako i lokalnih. Pored četiri izdanja, još uvek velik broj samih Prijepoljaca ne zna da se ova trka organizuje.

(KES Fijulj – Vjekoslav S. Joksimović)